Проф. др Василије Јовановић је рођен у Вучитрну 1912. године. Дипломирао је на Медицинском факултету у Беoграду 1937, а специјализацију из интерне медицине завршио 1951. године. Докторску дисертацију под називом „Механизам функционалног прилагођавања бубрега код хроничне бубрежне инсуфицијенције за одржавање неких хомеостатских система“ одбранио је на Медицинском факултету у Београду 1957. За редовног професора Медицинског факултета изабран је 1972. године.

Током Другог светског рата радио је у болници у Чачку, где је 1944. изабран за члана Извршног окружног одбора и повереника здравља. Године 1945. прелази у Приштину, где оснива АТД, а 1947. је постављен за помоћника повереника здравља Обласног народног одбора за Космет. Године 1948. премештен је на Другу интерну клинику у Београду, где је 1957. изабран за асистента за предмет Интерна медицина на Медицинском факултету. Исте године је постављен за шефа Стационара Клиничког центра за професионалне болести, а 1958. премештен у Градску болницу за шефа Општег интерног одељења, а потом Нефролошког одељења. Неколико пута је био на усавршавању у болници Некер у Паризу (1953, 1961, 1962). Јуна 1969. постављен је за начелника новооснованог Одељења за бубрежне болести и метаболичке поремећаје Клиничке болнице града Београда.

Проф. др Василије Јовановић је био оснивач наше нефрологије и дијализе. После усавршавања у Паризу 1961. године започео је припреме за увођење хемодијализе. Најпре их је изводио експериментално на псима, а 1962.  почиње с применом хемодијализа у лечењу болесника с акутном инсуфицијенцијом бубрега. Фебруара 1963. уводи и перитонеумску дијализу па је убрзо одељење професора Јовановића постало познато по својим резултатима лечења акутне инсуфицијенције бубрега. Марта 1969. започиње лечење болесника у терминалној инсуфицијенцији бубрега редовним понављаним хемодијализама. Током следећих година непрекидно је радио на развоју одељења којим је руководио, али и на отварању нових јединица за хемодијализу широм земље. Под његовим руководством и уз помоћ његових сарадника отворени су центри за хемодијализу у Београду (Интерна клиника А, Уролошка клиника, Дечја клиника), Нишу, Крагујевцу, Новом Саду, Тузли, Скопљу и многим другим градовима. Проф. Јовановић је за свога живота видео добро развијену мрежу центара за хемодијализу у Србији.

Пратећи савремену нефролошку литературу проф. Јовановић је непрекидно унапређивао лечење хемодијализама: уводио је све савременије апарате, све ефикасније дијализаторе, скратио је трајање дијализе, први применио дијализаторе са синтетским мембранама и непрекидно неговао перитонеумску дијализу као вид лечења и акутне и хроничне инсуфицијенције бубрега. Није се задовољио само лечењем дијализама болесника у терминалној инсуфицијенцији бубрега, већ је настојао да се у нашој земљи започне и трансплантација бубрега. Под његовим руководством урађена је прва трансплантација бубрега јануара 1972. у Клиничкој болници града Београда, а затим је постао члан тима за трансплантацију бубрега Уролошке клинике.

Проф. Јовановић је оставио значајан траг и у нашој нефролошкој литератури. Као асистент бавио се тада веома актуелним проблемом адаптације бубрега на смањену масу нефрона, био је коаутор првих наших монографија о болестима бубрега и лечењу дијализама, а посебно су значајни његови радови о лечењу болесника с акутном и хроничном инсуфицијенцијом бубрега.

Скроман и тих, ћутљив и нада све радан, учио је своје сараднике не толико речима колико својим неуморним радом, непрекидним присуством у болесничким собама и брижљивим надгледањем болесника. Тиме је стекао велико поштовање својих колега и ученика и захвалност болесника. Болест га је удаљила с радног места неколико месеци пре одласка у пензију. Умро је у децембру 1979. године.